Milan Vulić

Antibiografija

Neću više da budem pjesnik
Bacam olovke i papire
Molim duhove svoje pijane
Da se povuku...

Neću da budem stihoklepac
U jesenjim noćima šetač uz vodu
Hoću i ja, kako bi trebalo,
Sa nekim da idem pod ruku.

Neću više da spominjem mrtve
Draince, Pope, Sarajliće, Desanke
Da živim mimo ljudi mog doba
I birtijske stolove čelo da mi briše...

Hoću da budem od finog soja
Momaka kulturnih i počešljanih
Da popijem samo jednu čašu
I da i za mnom trag miriše.

Iako sam rođen da pjevam i plačem
Sitno da muljam, istine da brojim
Da zapišem svoje i ma čije druge
Tuge i istine...

Ostaviću sve to
Uozbiljiti se
I moraću da ostarim
Kako normalni to čine.

I normalan biću,
Bačenih olovaka...
Na listovima neka se
taloži prašina.

I uperan i voljen
I sa rukom pod ruku
Ni nesrećna, ni srećna
Ljudska ruševina.